АСОНАНЦА - понављање истих самогласника

Око соколово

 „И јеца звоно

 боно

по кршу дршће звук

 с уздахом туге

дуге

убоги моли пук.“

(Алекса Шантић, Вече на шкољу)

АЛИТЕРАЦИЈА - Понављање истих сугласника или гласовних скупова:

 ВИЈАВИЦА. ВЈЕТАР ВИЈЕ

ЧОВЈЕКА НИ ВУКА НИЈЕ.’’

 (Ј. Кaштелан)

„Врх хриди црне трне

задњи румени зрак.“

(Алекса Шантић Вече на шкољу)

 ОНОМАТОПЕЈА – гласовима се опонашају звуци из природе: шуштати, грактати...

 „И цврчи, цврчи цврчак на чвору црне смрче“

 (Владимир Назор, Цврчак)

АНАФОРА - Понављање речи на почетку стиха:

„И нема сестре ни брата

И нема оца ни мајке

и нема драге ни друга.’’

(Т. Ујевић Свакидашња јадиковка)

 „Кажи ми, кажи

како да те зовем

кажи ми какво

име да ти дам?“

 (Јован Јовановић Змај, Кажи ми, кажи)

ЕПИФОРА – понављање речи на крају стихова:

 „Чујем у сну

сањам у сну

видим у сну.“

 (Ј. Каштелан, Ливаде изгубљених оваца)

„Купи војске колико ти драго

код Сталаћа кад је теби драго

удри Сталаћ како ти је драго.“

(Народна песма, Смрт војводе Пријезде)

 СИМПЛОХА – понављање истих речи на почетку и на крају стиха:

,,Донећу ти цвеће наше крви

донећу ти небо наше крви.’’ (Д. Матић, Донећу ти цвеће)

АНАДИПЛОЗА ( ПАЛИЛОГИЈА ) – када се једна или више речи са краја стиха понавља на почетку идућег стиха:

„Врати ми моје крпице

моје крпице од чистога сна.“

(Васко Попа Врати ми моје крпице)

„Кад ујутру бијел дан осване

дан осване и огрије сунце“

(Народна песма Цар Лазар и царица Милица)ž

МЕТАФОРА – преноси се значење једне речи из једне области у другу, „скраћено поређење“ :

„Из распрснутих шипака у врту

Крв се циједи“

(А.Б. Шимић, Горење)

„На јави је душа моја богат сељак,

весељак.“

(М. Црњански)

МЕТОНИМИЈА – употреба речи у пренесеном значењу, сажетији облик преношења значења:

 „Коме закон лежи у топузу

трагови му смрде нечовјештвом.“

(П.П. Његош, Горски вијенац)

„живи од својих десет прстију“

„он је седа глава“

„Србија је устала“

„читам Његоша“

ПЕРСОНИФИКАЦИЈА – кад се стварима, животињама, биљкама дају особине људи: „Ливада крај реке сања, Зрикавци тужно зричу.“ (Д. Максимовић) „Месец пође уз Мораву, завири у топољаке... “ (Д. Ћосић)ž

СИНЕГДОХА – подврста метонимије у којој се део узима за целину: „Јер колико хтјели вољети и смјети, душманске ће руке уграбити срећу.“ (Т. Ујевић Перивој) „нећу да макнем ни малим прстом“ (у свакодневном говору)ž

ЕУФЕМИЗАМ – замењивање речи неким блажим изразима: ђаво – нечастиви обилази истину - тј. лаже „непоменица“ - змијаž

ЕПИТЕТ – додатак именици, указује на неке њене особине: „Дуго у ноћ, у зимску глуху ноћ, Моја мати бијело платно тка. Њен погнути лик и просједе њене косе Одавно је већ залише сузама.“ (Драгутин Тадијановић Дуго у ноћ, у зимску бијелу ноћ) СТАЛНИ ЕПИТЕТ- нека врста украсне карактеризације која је везана за традиционални песнички израз. Тако ће „лице“ увек бити „бијело“, „љуба вјерна“, а „земља црна“.ž

АЛЕГОРИЈА – метафора проширена на цео текст: „Вила гнијездо тица ластавица, вила га је за девет година, а јутрос га поче да развија.“ (Народна песма Ропство Јанковић Стојана) „Имао сам од злата јабуку па ми јутрос паде у Бојану, па је жалим, прежалит не могу.“ (Народна песма Зидање Скадра)ž

СИМБОЛ – реч која означава неки конкретан предмет а упућује на неки апстрактан појам: крст – хришћанство, соко – витештво „Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји, К'о црн и мрачан див. И густе травице сплет Горди му увија стас-и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет. И зима дође већ, и својом студеном руком Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи, а он ће бити ту.“ (В. Илић)ž

ИНВЕРЗИЈА – обрнут ред речи или делова реченице: „Косовски јунаци, заслуга је ваша Што последњи бесте. У крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!“ (Милан Ракић На Газиместану)ž

РЕТОРИЧКО ПИТАЊЕ – посебна употреба упитних реченица без намере да стварно означе питање. Упитне реченице су, заправо, изјавне реченице: „Тече и тече, тече један слап; Што у њем значи моја мала кап?“ (Добриша Цесарић Слап)ž

ЕЛИПСА – када се из реченичне целине изостављају поједине речи: крсти вук – вук у гориž

АСИНДЕТ – слична је елипси. Настаје низањем речи без граматичког повезивања: „Гвожђе, оков, коноп, ноже, палу, колац, огањ грозни, Уље врело и сто мука У час један јунак смишља.“ (И. Мажуранић)ž

ПОЛИСИНДЕТ – низање везника без граматичке потребе: „И нема га сутра,ни прекосутра не, и веле да болестан лежи, и нема га мјесец, и нема га два и зима је већ, и снијежи... “ (Д. Цесарић Балада из предграђа)ž

ПОРЕЂЕЊЕ – поређење на основу сличних особина: „Ко свилене нити што их паук сатка, по дрвећу виси месечине вео.“ (А. Шантић)ž

АНТИТЕЗА – поређење по супротности: Tресла се гора – родио се миш. На језику мед, а на срцу јед. (народне изреке) „Ја говорим, он говорит неће, ја се смијем, он се смијат неће ... “ „Једно време и цело двориште је било пуно руменог одсјаја, али се брзо празнило, као нагнут четвртасти суд, и све се више пунило сенком првог сутона.“ž

СЛОВЕНСКА АНТИТЕЗА састоји се од питања, више понуђених одговора, негирања понуђених одговора и тачног одговора: „Ој девојко, питома ружице, кад си расла, на шта си гледала? Ил` си расла на бор гледајући, ил` на јелу танку поноситу, ил` на мога брата најмлађега? Ој јуначе, моје јарко сунце, нит` сам расла на бор гледајући, нит` на јелу танку поноситу, нит` на твога брата најмлађега, већ сам, млада, према теби расла!“ž

ХИПЕРБОЛА – фигура преувеличавања: „Сузама је замутила море, а јауком уставила шајке.“ (народна песма) „Кад је виђех ђе се смије млада, свијет ми се око главе врти.“ (Његош, Горски вијенац)ž

ЛИТОТА – супротна хиперболи, први израз се замењује слабијим: Тамо теби лоше бити неће. Уместо: Биће ти изузетно добро.ž

ГРАДАЦИЈА - песник поступно ређа слике по јачини доживљавања од најслабије до најјаче или обрнуто: „За Ђурђем је косу одрезала, за ђевером лице изгрдила, а за братом очи повадила...“ž

ИРОНИЈА - „Лијепо ли ова сабља чита, дивно ли нас данас разговори! Аманати, ђе научи тако јесу ли те у Мљетке шиљали?“ (Петар Петровић Његош Горски вијенац)ž

ПАРАДОКС – јавља се у облику закључка, изриче се нека мисао: „Знам да ништа не знам.“ (Сократ)ž

ОКСИМОРОН – спајањем супротних појмова стварају се нови: Мудра лудостž